“Kada sam počela da govorim o svojim mukama, zaprepastila sam se kada sam shvatila koliko drugih živi isto kao ja”, kaže Hana Sentenak, koja je sa 16 godina obolela od depresije…
“Nikada, nikada, nikada nemojte odustati.” – Vinston Čerčil
Najdublji očaj, osećaj potpune bezvrednosti i totalna usamljenost… prava agonija. Kako je devojci koja sa samo 16 godina doživi tako nešto, svedoči pisac i novinar Hana Sentenak koja otvoreno govori o depresiji od koje je obolela tako mlada. Njeno svedočanstvo preneo je popularni liberalni američki vebsajt Hafington post nakon tragične vesti o smrti Robina Vilijamsa 12. avgusta 2014. godine.
Tešku Haninu bolest pratili su poremećaji u ishrani, alkoholizam, anksioznost, i telesna dismorfija. Danas ona kaže da joj je život lepši nego ikada i zato su njena iskustva od velikog značaja za svakoga ko pati od depresije.
“Kada pričamo svoje priče i delimo iskustva zapravo pomažemo i ulivamo nadu jedni drugima. Zato sam odlučila da se izrazim u 16 malih lekcija koje bi mogle pomoći nekome sa depresijom, iz ličnog iskustva koje je trajalo dugih 16 godina”, pisala je Hana.
1. Izvućiću se.
Stalno sam plakala. Niko sem mene nije mogao da se bori s mojom bolešću. Veoma mi je pomogla podrška dragh ljudi, poput porodice, prijatelja… Lekari, terapeuti, svi oni su mi pružili ruku pomoći, naravno, ali onaj najteži prvi korak ka izlečenju je morao biti samo moj. Sa tim korakom počinju sve promene na bolje.
2. Svako korača svojim putem.
Ovo je lista od 16 stvari koje sam ja naučila, ali to ne znači da će svi koji pate od depresije imati apsolutno isto iskustvo. Svačiji put kroz ovu agoniju je drugačiji, ali je svaki i podjednako težak. Neki nalaze spas u lekovima, nekima najviše odgovara dugoročna psihoterapija.
Šta sve pomaže kao antidepresiv
Moj put nije najbolji ni za koga sem za mene. Može da pomogne, ali svako zna šta mu lično najviše odgovara. Jedino što od srca preporučujem je put ka izlečenju. Nemojte odustajati, samo hrabro napred.
3. Um može da se promeni.
Na neke stvari se vremenom naviknete, te kada mislite mahom negativno, taj stres utiče na vaš um, telo i duh, i to veoma nepovoljno. Promena zahteva volju, vreme, ali nije neizvodljivo. Za mene, prekretnica je bila da formiram neke nove, lepe navike, i da se odvikavam od loših. Učila sam kako da promenim vrlo iskrivljeno mišljenje o svemu i “prespojim mozak” kako bih znala da prepoznam lepote koje su mi bile izuzetno potrebne.
4. Tražite pomoć kad god da vam je potrebna.
Imala sam mnogo terapeuta, psihijatara, lekara, probala akupunkturu, eksperimentalna lečenja, lekove generalno, i još mnogo drugih stvari. Nešto je radilo bolje, nešto nije pravilo nikakve promene, ali svakako, kad god mi je bila potrebna pomoć – bila mi je pružena.
5. Ništa se ne može rešiti preko noći.
Antidepresivi pomažu odmah, u to nemojte uopšte da sumnjate, i od velike su pomoći kada vas uhvati talas loših osećanja. Međutim, na duge staze, moraćete da radite više od toga. Moraćete ozbiljno da radite na svom izlečenju. I koliko god budete uložili – isplatiće se.
6. Vežbanje je odličan antidepresiv.
Ironija života je da jedna od najefektnijih metoda za lečenje depresije zahteva motivisanost, a kada ste depresivni motivacije nema. Kada mi je bilo najgore, nisam mogla ni da zamislim da ustanem i da se krećem. Ali redovnim vežbanjem sam znatno podigla svoje raspoloženje. Istraživanje objavljeno 2005. godine prenosi kako 35 minuta brzog hodanja dnevno pet puta nedeljno, ili sat vremena dnevno tri puta nedeljno, veoma dobro utiču na one koji pate od depresije, prenosi Helt harvard.
7. Ne postoji “zadnja stavka”.
Iako govorim o depresiji kao o bivšoj lošoj vezi, treba da znate da to nikako ne znači da danas ne osećam ništa. Desi mi se i dan danas po koji loš momenat, ali sada znam kako da nađem sreću gde je naizgled nema, a to je nešto što nikada pre nisam umela. Zato treba uvek raditi na sebi.
8. Nije dobra ideja da provodite sami dosta vremena.
Depresija me je pretvorila u pravog “fantoma iz opere”, usamljenika koji ipak nije imao poriv da prati bilo koga, a naravno, nije bilo ni te lepe muzičke podloge. Očajnički sam želela da se sklonim i samujem. A to me je samo odvajalo od onoga što mi je bilo najpotrebnije – društvo i podrška najomiljenijih.
9. Društvene mreže mogu da pojačaju osećaj otuđenosti.
Nije mi bila najpametija ideja to što sam dosta vremena provodila gledajući slike drugih ljudi koji se zabavljaju i uživaju u životu. Kada nemate samopouzdanja, nije vam od velike pomoći da vidite srećna bića kako slave život a vi u tome ne učestvujete, od toga vam samopouzdanje nestaje još više.
Meditacija, saosećanje, nada
Mnogo je danas istraživanja koja potvrđuju da nas Fejsbuk često čini nesrećnim, prekida normalnu interakciju sa ljudima i budi u nama zavist prema drugima umesto da smo zadovoljni onime što imamo.
10. Meditacija je u mom životu prisutna godinama.
Meditaciju preporučujem, jer deluje. Mozak mi je radio 100 na sat, a ta bi se brzina, eventualno, smanjivala, samo kad jedem ili pijem, ali meditacija me je naučila kako da se smirim. Svakodnevno meditiranje je stvorilo potpuno novi nivo mira u mom životu.
11. Mnogo je drugih koji takođe pate.
Kada sam počela da govorim o svojim mukama, zaprepastila sam se kada sam shvatila koliko drugih živi isto kao ja. A delovali su srećno i zadovoljno, situirano. Robin Vilijams na primer, jedan od mnogih koji je bio na meni dobro poznatim mukama.
U društvu gde je imidž od prevelike važnosti, svi znamo kako da se veštački nasmejemo, i delujemo presrećno. Ali morate znati ako neko ispod svog osmeha krije neopisivu tugu, i bol. Nikada mi nije bilo žao što sam svoju patnju podelila sa drugima. Nekolicina su sada moji najbolji prijatelji.
12. Saosećanje je ključ.
Kada ste u depresiji sami sebi ste najgori neprijatelj. Sami sebe umete i da napadnete. Svima sam mogla da pomognem, ali sebi? Nikada! Sve dok nisam razvila samilost.
13. Ljudi koji se nisu susreli s depresijom je teško shvataju.
Nemojte misliti da kritikujem druge. Jednostavno je drugačije shvatiti nešto što nikada niste videli, ili osetili. Mnogo ljudi koje volim pokušalo je da shvati kroz šta prolazim i nisu uspeli. Svakako im se neizmerno zahvaljujem na uloženom trudu, jer nije ni malo lako. Ne možete očekivati od nekoga da tačno zna kako se osećate. Sve što je nekada dovoljno je empatija, saosećanje, i to je sve što ja prva mogu da očekujem od nekoga ko želi da mi pomogne, a možda ne zna tačno kako.
14. Alkohol mi nije bio prijatelj.
Pakovanje piva delovalo je kao ultimativni antidepresiv. Kada pomislim na to da nisam uopšte imala osećaj koliko sam popila, i na teška jutra posle pijanih noći, stresem se. Ne volim alkohol, i ne nedostaje mi.
15. Ne možete očekivati da budete stalno dobro raspoloženi.
Kada sam pronašla lek, očekivala sam da mi se nikada neće vratiti čak ni sitne nervoze, a kamoli nešto teže. Ali to što je neko čovek, živ čovek, znači da ga prati i pun asortiman osećanja, i lepih i ružnih. I najsrećniji imaju loših dana. Sve je u redu.
16. Uvek ima nade, upamtite to.
Kada bi mi neko kazao kako uvek ima nade tokom najmračnijih dana, osećala bih se isto kao kada bi mi kazao da je film “Početak” istinita priča, ili da će sutra ujutru na vrbi roditi grožđe. Danas, kad ne bih imala osećaj da ima nade, mislila bih da je ono svetlo na kraju tunela koje svi pominju samo neko nedostižno mitsko biće koje mi se nikada neće prikazati.
Ali znajte, svetlo je ipak realno. Uvek ima nade.
prethodna
Prethodna: Pet saveta za život bez nereda
sledeća
Sledeća: Odakle izvire nered
Brez kategorije, Dom, Družina, Morda koga zanima, Ostalo, Zanima me | Sonja | 
november 3, 2014 10:00 dopoldne | 
Comments Off on Pet saveta za život bez nereda 
Subscribe
