Kako da negujemo telepatiju

Kada se stiša užurbanost svakodnevnog života, sposobnost primanja podataka od druge osobe se povećava…

Za vreme putovanja južnoafričkog istraživača Laurensa van der Posta afričkom pustinjom Kalahari, sredinom 1950-ih, njegova ekspedicija se utaborila pod nekoliko samotnih stabala tražeći olakšanje od paklene popodnevne vrućine. Laurens je bio jedan od retkih koji nisu zaspali, nego je samo zurio u pustinju, kad mu se bešumno prikrao bušmanski prevodnik Dabe i rekao. “Odande dolaze ljudi. U nevolji su.”

Laurens je ustao i zagledao se u pravcu koji mu je Dabe pokazao. Nije bilo traga nikakvim ljudima.

“Jesi li siguran, Dabe? Kako znaš?”

“Ljudi dolaze. U nevolji su”, odgovorio je. “Osećam to ovde”, rekao je pokazavši na svoje grudi.

Nekoliko minuta kasnije, Laurens je spazio nekakve pokrete u daljini. Zatim je ugledao grupu Bušmana. Koračali su kao da mesečare, upalih obraza i praznih pogleda. Dolazili su sa sušnog područja i hodali su danima bez hrane i vode. Laurensovi ljudi su im dali da se napiju i odspavaju u logoru.

Informacija o dolasku grupe gladnih i žednih koju je Bušman Dabe primio i preneo Laurensu van der Postu je jedan od zabeleženih primera telepatije – sposobnosti koju službena nauka ne priznaje ili ne razume, ali koja zbog toga nije ništa manje stvarna. Na osnovu posmatranja preostalih primitivnih ljudskih zajednica, poput Bušmana u pustinji Kalahari, pojedini istraživači poput Laurensa van der Posta zaključili su da je telepatija nekada bila rasprostranjena i uobičajena koliko i hod ili disanje, ali ju je ljudski rod uveliko izgubio uporedo sa razvojem razuma, jezika i tehnologije. Danas kada se civilizovani čovek, zahvaljujući modernim napravama, pri komunikaciji trudi manje nego ikada, telepatija je dosegla najnižu tačku i u redovnoj upotrebi je samo među ljudima koji žive u prirodi. Kao i mišići koje ne pokrećemo, telepatija je, čini se, urođena sposobnost koja atrofira kad se njome ne koristimo.